O Vladi Čokoladi

Beograd - Ušće Save u Dunav

HLEB I ČOKOLADA

Dobar kao panja

Sladak k’o marmelada

Borac sa barikada

Vlada Čokolada

 ̴Antologija Savremene Japanske Haiku Poezije, strana 457, Ichiban Press, Tokyo, 2022 ̴

"Dobar si Šefe"

To je odgovor Vlade Čokolade na moje pitanje koliko tačno ima santimetara od spoljnog ogledala sa njegove strane kamiona koji vozim do nepropisno parkiranog kombija koji blokira pola ulice. Provlačimo se uskom, jednosmernom ulicom na Manhattanu i možemo samo pravo. Umorni smo od duge noćne vožnje od Toronta, neispavani, nervozni nakon celog dana provedenog na aukciji antikvitetnog nameštaja. Jedva gledam, volan mi je težak i sve što dobijam na moje precizno pitanje jeste “Dobar si Šefe”. Normalan čovek bi poludeo, ali nas dvojica očito nismo normalni tako da je sve u redu. Dovoljno smo nenormalni da nam je sve normalno ili što bi Crnogrci rekli - da poludite ne bi vam se viđelo.

Vladu Čokoladu znam od 1988. godine, od kada sam došao u Kanadu. “Dobar si Šefe” sam čuo nebrojeno puta. Taj odgovor – konstatacija pokriva sve: uredu je, dobro smo, pobedili smo, ne brini, lepo je vreme, sve je pod kontrolom...čitav niz situacija u kojima ćemo on i ja da se nadjemo tokom godina našeg druženja, a kojih će biti na pretek.

Ali da počnemo iz početka

Vladimir Nikolić rođen je usred kovitlaca Drugog Svetskog rata u selu Izvor na Kosmetu 1943. godine. U potrazi za poslom otac dovodi porodicu u Beograd. Vlada odrasta na Karaburmi.

Deca iz radničkih naselja glavnog grada Jugoslavije, Čukarice, Dušanovca i Karaburme (gde je Vlada živeo), svoje dane provodila su na društvenoj mreži koja je bila pod vedrim nebom, tvrda, kaldrmisana, ogrejana suncem i ohladjena vetrom koja se zvala ulica. Na toj platformi su se igrale igrice, sticali novi prijatelji, razmenjivale informacije, sretala prva ljubav, kupovale i prodavale stvari, baš kao danas na internetu.

Vlada je sa drugarima igrao fudbal, trčao bosonog po zapuštenim placevima Karaburme, preskakao ograde da dohvati komšijsko voće i uživao na obalama Dunava koji je u širokom zamahu obgrlio taj deo Beograda. “Ja bi’ uzeo veknu hleba i kilo groždja i proveo ceo dan na obali reke”, kaže Vlada.

Život nije štedeo decu Karaburme u zemlji devastiranoj ratom. “Pre rata nismo imali ništa a onda su došli Nemci i uništili nam sve” napisao je književnik i aforističar Brana Crnčević. Rvanje sa životom čeličalo je klince poput Vlade i spremalo ih za buduće bitke. Kad ga danas pozvem telefonom i pitam “Gde si Vlado?” dobijem uvek isti odgovor “Gde sam Šefe? Tamo gde se bori, na barikadama.”

Momci sa beogradskih barikada, “anđeli garava lica”, “crni biseri”, imala su svog vrhovnog andjela čuvara, zaštitnika i oca - Miodraga Čitakovica Čitu. Višestruki šampion Jugoslavije u rvanju grčko-rimskim i slobodnim stilom nakon zavšene rvačke karijere ostao je u bokserskom klubu “Radnički” sa Crvenog Krsta kao kondicioni trener. Jedan od najboljih individualnih sportista Jugoslavije, legenda rvačkog sporta, čovek koga su poštovali i stariji i mlađi,  preuzeo je na sebe da trenira i brine o momcima sa beogradskog asfalta. Kod njega su neumorno trenirali Ljubomir Magaš - Ljuba Zemunac, Rade Čaldović – Čenta, Dorđe Božović – Giška i mnogi drugi žestoki momci.

Na Savi: Čita i Rade Čaldović – Čenta

Čita i momci sa beogradskog asfalta – na treningu i na plaži

Šezdesetih godina prošlog veka svaki kraj Beograda imao je družinu žestokih momaka. U Sarajevskoj ulici glavni je bio Sloba Globus, tu je bio i Bata Kameni (Dragan Stanojević), Buca Alkapone (Dušan Knežević), Miško Mercedes... U želji da se dokažu i utvrde ko je gradski gazda ovi momci su počesto ukrštali pesnice sa svakim ko je bio voljan da im se suprotstavi. Tako su počele čuvene beogradske noćne tuče koje je, u parkovoma i na obalama Save i Dunava, organizovao i sudio Čita. Borba je bila fer, samo pesnicama, dok neko ne posustane.

U svom romanu “Kad su cvetale tikve”, Dragoslav Mihajlović, kroz ispovest glavnog junaka bokserskog šampiona Ljube Vrapčeta opisuje taj posleratni Beograd:

„Glavni štos u to vreme na Dušanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze, radi zabave. Kad nigde ne bi bilo igranjca, nigde se ne bi započeo poker, nigde u blizini ne bi bila neka nova riba, kad bi se pogledao poslednji film, društvo bi bez veze žvalavilo na pijaci ili pred bioskopom. Tad bi neko rekao: „‘Ajde da nekog olešimo.“ „Ajde“, rekli bi“, priča Ljuba Vrapče u svojoj ispovesti.

Mnogi od tih atletski građenih momaka dobijali su uloge kaskadera u filmovima koji su se snimali u Jugoslaviji. Najpoznatiji je od njih bio je Dragan Stanojević – Bata Kameni.

Nadimak Bata nadenule su mu njegove sestre, a Kameni je kao golobradi momak dobio na beogradskom asfaltu. Prvi put pojavio se kao kaskader u filmu “Dugi brodovi” 1962. i odatle otplovio u istoriju filma. Pojavio se u preko 500 filmova i tv serija sa zvezdama kao što su Lee Marvin, Sidney Poitier, Richard Widmark i drugi.

Čovek koji je poginuo 1000 puta - Dragan Stanojević – Bata Kameni, kaskader u prekoo 500 filmova

Bata Kameni i Lee Marvin (Li Marvin) na snimanju filma “Kelijevi Heroji”

Vladimir Nikolić upoznao je i ukrstio staze sa nekima od ovih momaka. “Miško Mercedes bio je kratak, plav, nabijen i mišićav”, kaže Vlada. “Buca Alkapone spasio mi je mlađeg brata od šišanja i batina kada se, nakon godinu dana provedenih kod mene u Parizu, sa dugom kosom vratio u Beograd. Pitao ga je odakle dolazi. Mladen je rekao “Iz Pariza, bio sam kod brata”. “Ko ti je brat?”, pitao je Alkapone. Gemba reče Mladen (nadimak koji je Vlada imao u to vreme). “Gembinog brata ne sme niko da dira”, rekao je Alkapone i rešio stvar. Batu Kamenog je Vladimir sretao i kad je živeo u Parizu.

Radna akcija Ada Ciganlija 1962: Vladimir Nikolić “Gemba”, Steva “Talenat”, “Zeleni”, Tomislav Ševarac “Ševa”, Miško “Mercedes”...

Mladići koji su odrastali na beogradskom asfaltu 60’ tih godina ubrzo su se našli na raskrsnici nekoliko mogućih puteva u životu:

- završiti zanat, zaposliti se u fabrici kao njihovi očevi, oženiti se, smiriti i živeti porodični život u iznajmljenoj sobi u potkrovlju. To uglavnom nikome nije padalo na pamet

- ostati na beogradskom asfaltu, napredovati ka težim prestupima i kriminalu, konačno i završiti u zatvoru ili na groblju

- otići u beli svet u potrazi za avanturom i boljim životim i postati deo svetskog    podzemlja

- otići u beli svet u potrazi za avanturom i boljim životom i živeti od svog rada i ličnih sposobnosti.

Vladimir Nikolić izabrao je poslednju opciju. Sklop više životnih okolnosti doveo je do izbora ovog puta. Kada je imao 10 godina njegov otac je poginuo u fabrici u kojoj je radio. “Eksplodirao je kotao i razneo u paramparčad njega i njegovog najboljeg druga... pobratima”, priča Vlada. Majka je ostala sama sa četiri sina. Sa 16 godina Vlada se prijavio u vojnu Mašinsko podoficirsku školu u Puli. “Gde ću ja iz radničke familije? Burazer i ja smo spavali u jednom krevetu odmalena... Neko na ulici mi je rekao za tu školu.” Dobio je besplatnu kartu, ukrcao se na voz i stigao u Pulu. Prošao je sve preglede fizičke i mentalne spremnosti “Bio sam atleta”, kaže. Od tridesetak prijavljenih kandidata, samo dvojica su obaveštena da su primljeni. Jedan od njih je bio Vlada. Rečeno mu je da se vrati kući u Beograd, da se spremi i dodje nazad u Pulu. “I ja tako krenem u vojnu školu”, priča Vlada.

Tokom prvog raspusta za Novu godinu, vrati u Beograd u vojnoj uniform i ode da poseti bivšeg profesora srpskog jezika Miodraga Miljkovića Srbina.

Kada ga je ugledao u uniformi vojnog kadeta Srbin uzviknu: “Vidi, od tebe mangupa postade čovek!”.

“Imao je neki kliker”, komentariše Vlada  profesora. “On je, tako, pazio na gomilu nas klinaca koji smo bili na ivici. Imao je veći autoritet od direktora. Haos od čoveka!”.

Čitava Vladina zamisao bila je da završi podoficirsku školu. “A da posle toga ostanem još godinu dana u vojsci i zbrišem u trgovačku mornaricu. Tu te kao vojni kadar odma’ prime. To sam čuo od tipa sa Karaburme koji je tako uradio. Nadimak mu je bio Pera Konj. On mi je rekao i za školu i za celu šemu. Tako bi mogao da putujem i vidim svet.” Ono što Pera Konj nije znao je da su se pravila promenila i da ako potpišeš ugovor sa vojskom moraš da ostaneš devet godina. To je Vlada saznao tek kada se vratio sa otsustva u Pulu. Očajan napio se jedno veče u gradu i vratio se u kasarnu tek sutradan. U vojnom zatvoru sretne mornara koji mu kaže da treba da glumi da je lud i pravi probleme ako hoće da ga otpuste. I zarad slobode Vladimir poludi.

Ubrzo njegov najbolji drug prijavi da "Nikolić nije sasvim svoj, da je odlepio", te ga pošalju na pregled i otpuste iz vojske.

Beograd 1958: Profesor Miodrag Miljković “Srbin” (treći sa leva) i Vladimir Nikolić (pored njega poslednji sa leva)

Nesudjeni podoficir Nikolić

Mangupi sa Karaburme na radnoj akciji u Tršiću 1964.

Na proleće se Vladimir vrati u Beograd sa čitavim paketom otpusne dokumentacije koju je trebao da odnese u vojni odsek. Medjutim, on tu opciju napusti i počne da juri da upiše neki zanat. Ali bezuspešno. Sve dok jednog dana na ulici (na kojoj se, naravno, sve dešava) sretne druga iz osnovne škole koji je radio u fabrici nameštaja “Todor Dukin”. “I tako odem u “Dukin” da radim tapetariju i završim zanat”, priča Vlada.

Mangupi iz kraja beogradska leta provodili su na plažama Dunava i Save i na omladinskim radnim akcijama.

U leto 1964. Vlada i društvo, kao deo univerzitetske brigade (koja ih je primila jer nije imala dovojan broj studenta), odlaze na radnu akciju u Tršić. Gradili su amfiteatar na otvorenom pored rodne kuće Vuka Karadžića i put od kuće do manastira Tronoša.

Negde u to vreme u Vladinom životu pojavila se jedna mlada dama. “Vujka Andrić – Lili iz Draginja pored Šapca, ja sam joj bio prvi momak”, priča Vlada. “To je posebna priča...to je velika (ljubavna) priča ...”, nastavlja zagledan u daljinu. Lili će ostati deo Vladinog života sve dok nije umrla u Americi 2000. godine.

“Ja se vratim sa akcije i mislim šta ću ja...vreme je da zapalim...da vidim svet”. Potom Vlada odlazi u vojni odsek da vidi može li da dobije pasoš. A oni tamo pitaju “Ko si ti?”. “Kako ko sam? Ja sam Vladimir Nikolić, završio sam školu, zanat završio”. A oni na to “Ti ne postojiš. Mi tebe nemamo u evidenciji. Ti ovde ne postojiš”. Tek tada je Vladimiru sinulo da on vojnom odseku nikada ni nije predao dokumenta koja je dobio kada je otpušten iz vojne škole. On zaćuti, okrene se i ode da vidi može li profesor Srbin Miljković da mu pomogne. Dobri profesor imao je bliskog rođaka, generala, koji je nekad bio komandant beogradske vojne oblasti. Srbin okrene generala, general okrene vojni odsek te tako mladi Nikolić dobije dozvolu da izvadi pasoš. “Tako sam dobio pasoš i našao se u Parizu zahvaljujući telefonskom pozivu čoveka koga nisam ni video”.

Izgleda da je istinita ona da “Hrabre i bog čuva”. Kad je vadio pasoš Vlada sretne čoveka, šumadinca iz okoline Beograda, koji se vraćao kolima u Pariz gde je živeo i tražio saputnika koji će da mu pravi društvo i podeli troškove za benzin. Posle par dana, po dogovoru, Šumadinc dođe da pokupi Vladu koji je čekao ispred kuće sa malom sportskom torbom u ruci. “Društvo igra fudbal napolju i pita me gde ćes?”, priča Vlada. “Ja im kažem odoh u svet. Oni ne mogu da veruju. I ja zapalim".

Privlačnost grada svetlosti dostigla je vhunac 1962. godine kada je glumac Alain Delon došao u Beograd. Na snimanju filma “Marco Polo” Delon je sreo mnoge od beogradskih tvrdih momaka, dokazanih u uličnim tučama i spektakularnim skokovima sa Savskog mosta, koji su na ovom filmu radili kao statisti.

Vujka Andrić-Lili: slika za pasoš poklonjena Vladi. “Onom koga iznad svega volim” piše na pozadini

Bio je to grad Žan-Pol Sartra, Simon De Bovoar, egzistencijalizma, Fransoaz Sagan, Žilijet Greko, Iv Montana, Šarl Aznavura... Grad u kome i o kome je Žan-Lik Godar snimio film ”Do Poslednjeg Daha”  (“A Bout de Souffle”) , jedan od kamena temeljaca francuskog Novog talasa, i tako od manje poznatog glumca i bivšeg amaterskog šampiona u boksu Žan-Pol Belmonda napravio filmsku zvezdu.

U Parizu je naleteo na raznovrsno društvo. Neke je znao iz Beograda. Bio je tu njegov drugar sa Karaburme Stanko “Turčin”, Zoran sa Bulbudera, Sabrija, Bata Kameni koji je proveo neko vreme u gradu, a par puta je naleteo na Stevana Markovića. Jedan od najboljih prijatelja bio mu je karatista Dragan Marjanović. “Sunčica je bila zagrejana za njega”, kaže Vlada. Sunčica je bila lepotica za kojom su momci uzdisali na beogradskoj Štrafti. Jedini problem u vezi sa ovom devojkom bez mane bio je što je rođena sestra Bate Kamenog, pa niko nije imao hrabrosti da joj pridje.

Alen Delon u Beogradu 1962.povodom snimanja filma “Marko Polo”

Po završetku snimanja filma dvojicu od tih momaka Miloša Miloševića i Stevana Markovića, kao telohranitelje i pajtose, Delon dovodi sa sobom u Pariz. Njima se ostvario san stotinu drugih koji su ostali iza njih. Nažalost san ove dvojice mladih ljudi završio se tragično. Milošević je ubijen u Americi 1966. Dve godine kasnije Stevan Marković je ubijen u Parizu. Njegova smrt postala je okosnica “afere stoleća” koja će šokirati parisku elitu, uzdrmati sam vrh francuske republike i postati udarna vest svetskih medija

“Smrt Ortaka” - Alen Delon i Stevan Markovć (pozadi)

Oktobra meseca 1964. u sportskom automobilu marke Matra Simca koji je vozio Šumadinc  Vladimir Nikolić je stigao u Pariz.

Grad u koji je stigao bio je nešto mirniji nego onaj za vreme Francuske revolucije 1789. kada je izgladnelom narodu, koji je po preporuci Marie Antoinette umesto nepostojećeg hleba jeo kolače naglo skočio šećer a pao mrak na oči, te je jurnuo sa barikada, sustigao kraljicu i odrubio joj glavu.

“Sloboda Predvodi Narod”, - Ožen Delakroa, 1830 – “Gde sam Šefe? Tamo gde se bori, na barikadama”. Nažalost na ovim barikadama nema Vladimira jer se još nije rodio

Mladić sa Karaburme željan slobode i avanture susreo se sa gradom koji je to nesebično nudio. Bila je to ljubav na prvi pogled. “To je najbolja stvar koju sam uradio u životu”, kaže Vlada.

Istog popodneva po dolasku u Pariz otišao je da prošeta po Pigalu. Da oseti miris grada. U jednoj uskoj bočnoj ulici ugledao je malu tapetarsku radnju i čoveka koji je radio u njoj. Ušao je i progovorio “Tapacirung”. Čovek je prestao da radi, podigao glavu i pogledao ga. “Tapacirung” ponovio je Vladimir i nastavio rukama i gomilom nemačkih reči koje su mu prve pale napamet da objašnjava da traži posao. Čovek je zastao, začuđeno ga pogledao, nasmešio se i rekao “domain matin” – “sutra ujutu” i pokazujući prstom na pod “ici”-“ovde”. Prvog dana je našao posao, drugog dana je počeo da radi.

“A Bout de Souffle” (“Do Poslednjeg Daha”), Belmondo i Jin Siberg

I Lili je došla u Pariz i bila sa njim. Život je bio uzbudljiv, dinamičan i ponekad napet. Lili i on su se povremeno svadjali.

Ozbiljan, vredan i pouzdan ubrzo je počeo da radi privatno i da stiče ozbiljnu , uticajnu klijentelu. Bogata Armenijka madame Alice Sherikian za koji je uradio nekoliko uspešnih poslova zagotivila je inteligentnog momka i postala mu neka vrsta mecene. “Ona je bila jača klasa...nabacila mi neke važne kontakte”, kaže Vlada. Na njenu preporuku zaposlio se u najpoznatijoj francuskoj firmi za unutrašnju dekoraciju “Maison Jansen”. Dvesta godina star atelje pružao je usluge kraljevskim porodicama evrope i opremao plemićke dvorce po engleskoj. Jedan od najpoznatijih projekata enterijera ovog ateljea bio je za Belu Kuću u Washington-u za vreme predsednika John F. Kennedy-a. “Ideja je bila da dobijem pedigre radeći za neku veliku francusku kuću i da, uz finansijsku pomoć Alice, otvorim svoj butik. Ona mi je rekla “ne pitaj za pare, samo da dobiješ njihovu ćagu”, kaže Vlada. Tu se upoznao sa istorijskim stilovima nameštaja, svim vrstama tkanina za presvlačenje, od svile i brokata do tapiserija, i stekao znanje o antikvitetima koje će mu koristiti celog života.

Pariz 1967. godine, kada je Vlada zapalio “sledeći svoje srce”, bio je miran

Bila je to tišina pred oluju. Godinu dana kasnije, u maju 68’ podignute su barikade. Buknula je revolucija. Studenti, zajedno sa radničkim sindikatima, krenuli su protiv buržoazije i konzervatizma generacije svojih roditelja u borbi za drugačije društvo. Sa parolama “Mi Ne Znamo Šta Hoćemo Ali Hoćemo To Odmah” i “Budimo Realni Tražimo Nemoguće” zapalili su Pariz. Seksualne slobode, sloboda umetničkog stvaralaštva i anti-kapitalizam bile su teme dana.

Vlada se preselio u malo mesto Villeneuve-Saint-Georges 45 minuta vozom od Pariza u praznu kuću koju mu je ustupila madame Sherikian. U garaži je organizovao radionicu i nastavio posao. Život je tekao svojim tokom do dana kada je u radionici zazvonio telefon. Javila se Lili “Gembo da se vidimo”. Nisu se videli mesec dana. Kada je pitao za razlog Lili je rekla “Ja spremam papire, idem u Ameriku”. Vlada je požurio na voz i stigao u Pariz. U stanu na adresi koju je dobio zatekao je Lili i ženu koja mu se prestavila - Lisa Lane, američka šampionka u šahu. Lane, koja je bila na poslovnom putu u Parizu, srela je Lili u šahovskom klubu i oduševila se sa mladom talentovanom igračicom. Predložila je da je sponzoriše i dovede u Ameriku. I Lili je pristala. Iznenadjeni Vladimir, u želji da bolje shvati sta se dešava, pozove obe žene da provedu vikend kod njega na selu. Prvo veče on i Lili završe u krevetu “i meni se sve (lepo) vrati. Ja joj kažem ako ti ideš u Ameriku i ja ću da zapalim”.

Dragan Marjanović i Vlada u Parizu ’60-tih

Čudo nevidjeno – Kamen a gori – Bata Kameni u akciji

“Montreal ih je bio pun, sretao sam ih na svakom ćošku”, kaže Vlada misleći na “draft dodgers” – mlade Amerikance koji su odbili da služe vojsku i, da bi izbegli regrutaciju i odlazak u Vietnam, otišli u ilegalu ili napustili Ameriku. Izmedju 1966. i 1973. godine više od 500.000 američkih vojnika je dezertiralo. Mnogi su pobegli u Kanadu. Hipi ideologija sa svim pratećim elementima – sobodnom ljubavlju, drogom i psihodeličnom muzikom takodje je prešla granicu. Ali Vlada je imao preča posla. Trebalo je izvaditi vizu i pridružiti se Lili u Americi. “ I Amerikanci mi ponovo ne daju vizu. Ja sam hteo da slomim sve... i sebe. Napustio sam sve u Evropi... bilo me je sramota da se vratim.”, kaže Vlada. Pozvao je Lili da mu se pridruži u Kanadi. Lili je pošla u školu i nije joj se napuštao život koji je počela da gradi za sebe u Americi.

Pored toga, poučena iskustvom iz Pariza, nije bila sigurna da je Vlada pouzdan partner kada su u pitanju dužnosti i obaveze zajedničkog života. Odlučila je da ostane u Americi. Vlada je još par puta pokušao da je ubedi da mu se pridruži i onda digao ruke. Raskinuo je sa Lili preko telefona.

“Montreal me uhvati pod svoje”, kaže Vlada “klinke ...diskoteke ... i ja nekako ubijem prvu zimu”.

Amerika ’60tih godina XX veka bila je u haosu

Rat u Vietnamu bio je na vrhuncu. Broj američkih vojnika u toj zemlji dostigao je 500.000. Vesti o masakrima civila, koje su vlasti probavale da zataškaju, pojačale su antni-ratni sentiment i otpor javnog mnenja protiv rata.

Expo 67, najveća svetska izložba ikad, održavala se u Monteralu kada je Vlada stigao iz Pariza. Prvi posao našao je tu. Nakon toga se udružio sa jednim francuzom i otvorio radionicu-butik za prepravku, popravku i prodaju antičkog nameštaja.

I nakon više od pedeset godina seća mu se imena “Jaen-Pierre Fernandez... on je u stvari bio Španac iz Nimes-a. Kada se on, zbog ženine nostalgije, vratio se u Francusku ja sam otišao na selo”, kaže Vlada. Selo je bilo mestašce u planinama severno od Montreala gde je imao mali butik. Malo je radio, malo je životario. “Bilo je hipi vreme...završio sam sa jednom divnom devojkom. Zvala se Sonia Cote”, kaže. “Njen otac je bio veliki prijatelj sa Pierre Laporte”. Pierre Laporte bio je potpredsednik vlade Quebec-a koga su 1970. kidnapovali i ubili pripadnici FLQ (Front de liberation du Quebec), separatističke gerila grupe koju je Kanadska vlada smatrala teroristima. Kada je telo Laporte-a nadjeno u gepeku automobila, za vreme najveće političke krize u istoriji Kanade, otac Vladine devojke pozvan je da identifikuje telo.

Direktno ili indirektno, svesno ili nesvesno, momak sa Karaburme bio je učesnik događaja koji su obeležili duh tog vremena.

Život sa Lili bio je sve komplikovaniji. Svadje su učestale. Tenzija je dostigla vrhunac kada mu je Lili saopštila da je trudna. Vlada je zanemeo. Nije bio spreman da bude otac, da ima porodicu i da se skrasi. Videvši ga zbunjenog, nesigurnog i neodlučnog Lili je odlučila da prekine trudnoću. Posle toga su se razišli.

Lili je ostala u Parizu. Slobodno vreme provodila je igrajući šah u jednom klubu u gradu. Inteligentna, talentovana i uporna, postala je izvanredan šahista.

Lisa Lane (Liza Lein), američka šampionka u šahu, August 7, 1961. Žena koja je dovela Vujku Andrić – Lili u Ameriku

Lili Andrić i Lisa Lane - Central Park, New York ‘70

Vladimir je svoju prvu revoluciju iz 1830. propustio zato što je došao kasno, a ovu drugu šezdesetosmašku zato što je otišao rano. Sve što je poneo sa sobom iz Pariza bile su lepe uspomene i odgovor na pitanje “Gde si Vlado”: “Gde sam? Tamo gde se bori, na barikadama”. Odjeci pariskog maja ’68. osetiće se u celom svetu pa i u Severnoj Americi u koju je Vlada zapalio.

Studentski maj ’68 - Beograd

Pariz gori - 1968.

Juriš protiv buržoazije - Pariz 1968.

Vlada je otvorenog srca uleteo u ovu društvenu i kulturnu revoluciju - našao je svoje barikade. Momak sa Karaburme punim plućima udahnuo je slobodu i još ponešto. Droga je bila dostupna na svakom koraku. Marihuana, LSD i hašiš – opijat koji se pravi od biljke cannabis (indiska konoplja) sušenjem i presovanjem u table tamno braon boje nalik čokoladi i ... Vlada “Gemba” postao je Vlada “Čokolada”.

Na zapadnoj obali kontinenta, u San Francisco-u, leta ‘67 dešavalo se nešto sasvim drugo – “Summer of Love” (Leto Ljubavi). Hiljade mladih iz cele Amerike, otudjeno potrošačkom ideologijom kapitalističkog društva i nepoverenjem u imperijalistički nastrojenu vlast u Washington-u, sjatilo se u taj grad, da uz muziku i u miru i ljubavi, žive u hipi komunama i dele sve: ljubav, ideale i drogu u nekoj vrsti primitivnog komunizma. Marihuana, hašiš i LSD bili su omiljeni opijati koji su pomagali da se alternira stvarnost.

Jun 8, 1972 kod sela Trang Bang – Napad vojnog aviona na grupu civila. Devetogodišnja devojčica Kim Phuc (u sredini) spržena napalmom uspela je da preživi. Danas živi u Kanadi, udata je i ima dvoje dece – Fotograf Nick Ut dobio je Pulitzer Prize

‘60-tih godina XX veka rat u Vietnamu dostigao je vrhunac

Leto 1967. – Rasni nemiri zapalili su sve veće gradove Amerike

Leto 1967. – Rasni nemiri zapalili su sve veće gradove Amerike

Leta ’67. antni-ratni protesti izbili su širom amerike. Nepoverenje mladih u političare na vlasti dostiglo je vrhunac.

U isto vreme rasni nemiri zhvatili su sve veće Američke gradove . 

Crni Ameriankci siti rasne segregacije i diskriminacije izašli su na ulice. Goreli su Detroit, Newark, Oakland i mnogi drugi gradovi.

“Leto Ljubavi” 1967. – “Jao, mama što mi je lepo!”.

Sva ova dogadjanja imala su odjeka u Kanadi u kjoju je Vladimir Nikolić stigao u aprilu 1967. godine

Montreal ’70tih

Montreal ’70tih

Montreal ’70tih

Bilo je to uzbudljivo vreme za mladog čoveka u Severnoj Americi. 400 kilometara pravo na jug od Montreala održaće se legendarni muzički festival Woodstock (‘69), filmovi Novog Holivuda (New Holywood): “Bonnie and Clyde” (’67), Easy Rider (’69), “Five Easy Peces” (’70), “The Godfather” (’72) rušili su stari holivudski studio sistem, muzika je bila medium koji je povezivao ljude: “Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band” (The Beatles, ’67), “A Whiter Shade of Pale” (Procol Harum, ’67), “Respect” (Aretha Franklin ’67), “(Sittin’ On) The Dock of the Bay” (Otis Redding ’68) slušali su se na ulicama i u diskotekama. Dešavale su se kulturne i društvene promene koje su mladima, barem privremeno, pružile nadu da je sve moguće. Šezdesete godine, kada je stvarana iluzija beskonačnih mogućnosti, bile su poslednji optimistički period XX veka.

Montreal 1969. – John Lenon i Yoko Ono: “Bed-In For Peace” (Krevetanje za mir). Tu u hotelskoj sobi, na živo, snimljena je antiratna pesma “Give peace a chance”

Joso Špralja, sin ribara sa Dugog Otoka u Dalmaciji, bio je renesansna ličnost – muzičar, vajar, slikar, keramičar, fotograf i izuzetan kuvar koji je preko svog ribljeg restorana “Joso’s” uveo vrhunsku dalmatisku kuhinju u Toronto i Severnu Ameriku. Njegovi gosti prvi put su su u Torontu probali kalamare, školjke na buzaru i hobotnicu. Restoran, koji vode Josov sin Leo i snaja Shirley, i danas je jedan od najelitnijih ribljih restorana u Severnoj Americi.

Stevan Markovć i Natalie Delon na farmi konja kod Pariza

Susan Ketzman i Vlada Nikolić na farmi konja kod Montreala

Montreal 1968. – Susan Ketzman i Vlada na bazenu

Sonia Cote i hipi društvo na selu kod Vlade 70 km severno od Montreala

Vlada u svom hipi butiku na selu

Jimi Henrix u afganu kakve je prodavao Vlada Čokolada

Bila mu je četvrta godina u Montrealu i “kažem dosta je ovoga...da se pakujem i idem u Francusku”. Dok se premišljao oko povratka naleteo je na čoveka koga je upoznao dok je imao butik sa Fernandesom, u svom pre–hipi periodu. Švedjanin Sven Sanden bio je uvoznik luksuznog tekstila na veliko i tražio je nekoga da mu uradi izložbeni štand na sajmu tekstila u Torontu. I tako je 1973. godine Vlada prvi put došao u Toronto. Plan mu je bio da ostane kratko u Torontu, sačeka da prodje peta godina da bi dobio Kanadski pasoš i da nauči malo Engleski pre nego što se vrati u Francusku. “I tako ja dođem u Toronto...jebi ga...i ostanem u Torontu”, priča Vlada.

Za razliku od najevropskijeg Kanadskog grada Montreala, Toronto ’70tih bio je konzervativan, relativno miran, pretežno anglo-saksonski, pretežno dosadan grad. Bio je kao “New York kojim upravljaju Švajcarci” kako je neko rekao.

U samom centru tog sivila nalazio se Yorkville – pola kvadratnog kilometra viktorijanskih kuća, kafića, barova, butika i jeftinog stanovanja – epicentar psihodelije u Kanadi i magnet za umetnike, studente, hipike, bajkere i sve vrste boema i alternativaca.

Toronto ’70tih godina XX veka

Joni Mitchell u klubu “Riverboat” Yorkville 1968.

Yorkville ’70tih – “Heavy duty” hipi Vlada Čokolada

Vlada se tu osećao kao kod kuće. Smestio se u malom studiju u Yorkville u kome je pravio i prodavao kaiševe, tašne, narukvice, ogrlice i slične hipi džidžabidže.

Pored njegovog studija nalazio se “Joso’s Caffe” čiji su vlasnici bili Joso i Angiolina Špralja. Vlada je postao i ostao prijatelj sa Josom sve do njegove smrti 2017. u Zadru u Hrvatskoj.

Godinu dana nakon Vladinog dolaska u Toronto iz Juge je stigao slikar Miroslav Nešić - Kića. Završio je Akademiju Likovnih Umetnosti u Beogradu i postdiplomske studije na Akademiji u Zagrebu u klasi profesora Miljenka Stančića. Jedan od najtalentovanijih mladih slikara Jugoslavije, priznat u ranim godinama u Evropi kao nadrealista jugoslovenske škole, u Kanadi se dokazao kao slikar ekspresivne figuracije velikog dinamizma i snage. Njegovi radovi nalaze se u brojnim javnim i privatnim zbirkama u Kanadi, Americi i Evropi. Pored ostalog u Narodnom muzeju u Beogradu, odelnju inostranih poslova u Ottawa, Narodnom muzeju u Pančevu i Švajcarskoj ambasadi u Beogradu. I, naravno, u ribljem restoranu kod Josa.

On i Vlada postali su najbolji prijatelji i preko njega Kića se upoznao i sprijateljio sa Josom.

Paul Newman i Leo Špralja

Mick Jagger i Leo Špralja

Kićina slika u restoranu kod Josa

Drake na naslovnoj fotografiji albuma “Take Care” snimljenoj kod JOSO’S

Yorkville 1968. - JOSO’S CAFFE pored koga je Vlada imao studio kada je došao u Toronto

Vlada se polako vraćao iz hipi faze u fazu stručnjaka za antički namaštaj i vredan i pouzdan počeo da stiče ozbiljnu i uticajnu klijentelu. Smestio se u industrijskom prostoru na Mowat Aveniji gde je radio, živeo i pravio žurke. Po ovom poslednjem postaće poznat u Torontu. Na istom spratu atelje je imao Kića Nešić. Tu sam na jednoj žurci upoznao i Vladu i Kiću

Prostor na Mowat Avenue danas, sličan onome koji su imali Vlada i Kića ’80tih

1988. godine je, i ja Milan Šćekić – Šef, ulazim u ovu priču

Toronto ’70tih godina XX veka

Kako sam dobio nadimak Šef koji nosim još od osnovne škole misterija je.

Nakon završenih studija arhitekture i odslužene vojske moj plan bio je da iz rodnog Beograda, koji sam izživeo i koji me stezao kao tesne gaće, odem negde u svet. U međuvremenu sam se zaposlio u Urbanističkom Zavodu Grada Beograda. Danju sam radio kao arhitekta i povremeno pisao za omladinski list “Susret” a noći provodio u gradu po diskotekam i koncertima. Na jednom koncertu zagrebačkih bendova novog vala “Prljavo Kazalište”, “Film” i “Haustor” pod nazivom “Pozdrav iz Zagreba”, nekoj vrsti novotalasnog karavana bratstva i jedinstva, naleteo sam na ženu koja mi se najviše sviđala u Beogradu – Biserku Mitrović. Bisu sam znao od ranije iz grada. Radila je kao ton-majstor na Beogradu 202. Nakon završene elektrotehničke škole “Nikola Tesla”, sa 19 godina primljena je, kao prva devojka i jedan od najmlađih tonaca,  u Radio Beograd

Branka Krilović pesnikinja, pozorišni kritičar i urednica Radio-televizije Srbije u svojim sećanjima na rad u studentskom programu Radio Beograda “Index 202”, za časopis “Danas”, kaže:

“Moje vedrine iz tih dana; tonski saradnik, Bisa, plavuša francuske fragilnosti i mama rediteljke Ive Milošević. Između dva povlačenja reglera – lakirala je nokte”.

Uporedo sa radom na radiju Biserka se bavila se manekenstvom i u Beogardu tog vremena bila poznata kao Bisa Twiggy.

Naslovna strana lista “Bazar” 1972

Bisa “Twiggy” u akciji

Model za frizure

Bisa “Twiggy” - modno snimanje na ulicama Beograda

“Plavuša francuske fragilnosti” i ja smo se ponovo sreli, kliknuli, poljubili se strasno, zakleli se na vernost i da ćemo brinuti jedno o drugom u dobru i u zlu do kraja života, još jednom se poljubili strasno na preporuku matičara, zatim smo žena mog života i ja rodili decu i porodica je stvorena.

Ja sam se i dalje nosio mišlju da odem negde u svet. Zemlja u koju bih išao mora da bude demokratska, da je govorni jezik engleski i da je u njoj blaga klima. Australija je ispunjavala ta tri kritrijuma.

I nebo se smilovalo

Sestra i braća – Branko “I coulda been a contender” (sa modricom iznad levog oka), Iva i Vlado po dolasku u Toronto

Marlon “I coulda been a contender” Brando (sa modricom iznad levog oka) - u filmu “On the Waterfront”

Pariz je oduvek bio magnet za jugoavanturiste

Vlada je predložio da uložim neke pare i da počnemo da radimo zajedno. Tako su počela naša noćna putovanja za New York. Putovali smo noću da bi ujutru stigli u grad i prisustvovali aukcijama nameštaja koje su se održavale u dve galerije na Manhattan-u. Bisa bi petkom napravila sendviče, došla da me pokupi ispred arhitektonskog biroa gde sam još uvek radio, odvezla do Vladinog studija i sačekala da se popnemo u kamion i krenemo na put. Ja sam vozio. Vlada je uvek imao neko prevozno sredstvo a nije imao vozačku dozvolu niti je vozio. Nikad ga nisam pitao zašto.

Nije mi palo napamet da postoji i četvrti kriterijum a to je da ta zemlja hoće da me primi. U ambasadi Australije sam saznao da sam sa 33 godine prestar i da im u tom momentu trebaju pravoslavni sveštenici i geometri a ne arhitekte, jednom rečju da sam nepotreban. Nepokoleban otišao sam u ambasadu Kanade. Tamo su bili neki mnogo fini ljudi. Porazgovarali su sa nama, salušali naše želje, rukovali se sa nama, rekli “Thank you” i mi smo primljeni. Sredinom ’88. krenuli smo za Toronto. Nije to bilo bekstvo of nečega. Jednostavno išli smo ka nečem novom i nepoznatom. Avantura je počela.

Nakon nekoliko meseci po dolasku u Toronto našli smo se na žurci kod Vlade Čokolade. Tu je, u masi sveta, bio i Miroslav Nešić. Bisa, Vlada, Kića i ja postali smo dobri prijatelji.

Vreme je prolazilo, deca su rasla, ja sam radio kao arhitekta a Bisa je, nakon rada na radiju i televiziji (CBC), zaključila da je njena budućnost na filmu. Upisala je i diplomirala  istoriju i teoriju filma na Ryerson University u Torontu, počela da radi kao snimatelj zvuka i ušla u istoriju filma. 2002. godine dobila je nagradu “Genie” (“Džini” – Kanadski Oscar), koju dodeljuje Kanadska Akademija za Film i Televiziju, za najbolji zvuk na filmu.

Režiser Atom Egoyan i Bisa na premijeri filma “Cloe” u Torontu

Režiser Oskarovac Nikita Mihalkov i Bisa na filmskom festivalu “Kustendorf” 2018.

Dodela nagrade “Genie” za najbolji zvuk na filmu 2002.

Počele su ’90te i u vazduhu se osećala napetost – približavala se recesija

New York je od Toronta udaljen 800 kilometara. Na prvo putovanje krenili smo kamionom za koji je Vlada garantovao da je tehnički ispravan. Neki njegov ortak ga je lično prekontrolisao. Nakon pola sata vožnje uleteli smo u snežnu oluju. Nakon sat vremena brisači su prestali da rade. Vozio sam na slepo. Sva sreća, na putu je zbog oluje bilo vrlo malo vozila. Oko ponoći, negde usred Amerike, sustigao nas je policiski auto sa upaljenim rotacionim svetlima. Policajac sa baterijom u ruci pitao me da li znam šta sa našim kamionom nije uredu. Počeo sam da objašnjavam nesto u vezi sa brisačima kada me prekinuo “Svetla vam ne rade”. Naredio nam je da ostanemo do zore na parkingu plaze u malom mestu par kilometara ispred nas. Ako vidi da nismo tamo poslaće patrolu za nama. Parkirali smo i legli u zadnji deo kamiona drhteći od zime i pokriveni ćebadima, medju nekom slamom koja je ostala od ko zna čega, uzlud pokušavali da zaspimo. Kad je svanula zora podbuli, izgužvani i sa slamom u kosi ušli smo u kafanu koja se nikada ne zatvara da se umijemo. Niko se nije okrenuo. Nismo se razlikovali od pijanih tipova koji su tu za šankom proveli celu noć. Ovaj “službeni” put ostao mi je u uspomeni kao jedan od prijatnijih.

U New York-u smo odsedali u “Arlington Hotel”-u na 25. ulici zapadno od Broadway-a, tačno preko puta Srpske pravoslavne crkve “Sveti Sava” ispred koje se nalazi bista Nikole Tesle.

Hotel je bio rupa kao iz američkih filmova ’70tih – “Taxi Driver” i “Shaft”. Recepcija je bio mali prozor sa rešetkama i neprobojnim staklom kroz koji se vršilo plaćanje i preuzimao ključ od sobe. Vlasnici su bili neki Libanci koje je Vlada, naravno, poznavao. Spavali smo obučeni, otvoremih očiju sa pasošima i novčanicima sakrivenim u gaćama . Zahvaljujući počasnom gostu Vladi Čokoladi uprava hotela izdala nam je specijalne VIP karte. Privilegije su bile da plaćamo sobu po istoj ceni kao i svi ostali non-VIP gosti, ali zato ako dodje do pljačke mi ćemo biti opljačkani poslednji. Čisto ludilo.

Vlada je poznavao New York kao svoj džep. Aukcije na koje smo išli održavale su se vikendom u dve galerije na Manhattan-u - “Lubin” i “Teper”. Ne znam da li još postoje. Bilo je tu svega i svačega.

Potomci porodica iz nekad bogatih gradova u Upstate New York koji su propali kada je industrija XIX veka zamenjena novim delatnostima, nudili su na prodaju srebro, porcelan, nameštaj, slike i knjige koje su čitali njihovi preci. Mi smo kupovali nameštaj koji je bio zaprljan, pocepan i zapušten ali solidan i vredan popravke. Vlada je bio majstor da vidi vrednost u nečemu što drugi nisu. U Torontu bi uradio novi tapacirung a onda bi nameštaj nosili kod čoveka koji bio ekspert za drvo i završni lakirung. Bio je to Portugalac u čiju se radionicu ulazilo kroz vrata na kojima je pisalo “Don’t drink and drive when you can smoke and fly” (“Nemojte piti i voziti kad možete duvati i leteti”). Bila je to šala na račun kampanje “Don’t Drink and Drive” koju je policija vodila da bi se suzbila vožnja pod dejstvom alkohola.

Na jednom od putovanja za New York svratili smo u fabriku kože u gradiću Bergen blizu Rochester-a čiji su vlasnici Italijani koji, naravno, poznaju Vladu. Posle rukovanja i kraćeg ćaskanja, predstavljena nam je nova kolekcija štampane kože. Vlada je izabrao “Lizard Kind” i “Supersnake”. Bila je to verna imitacija kože guštera i zmije u srebrno -ljubičastim i zlatnim bojama koju je Čokolada u mislima već video na sofi i stolicama u nekoj diskoteci, ekskluzivnom noćnom klubu ili privatnom stanu nekog ekstravagantnog vlasnika. Bacio je kožu u kamion i mi smo nastavili put.

Na povratku u Toronto na Kanadskoj granici carinik nas zaustavio da pregleda kamion. Iako smo imali pun kamion nameštaja Vlada je rekao da nemamo ništa za carinjenje. Naime, nameštaj i umetnine starije od sto godina ne podležu carini jer Kanada stimuliše uvoz antikviteta. Naš namestaj onako izubijan zadovoljavao je taj uslov. Otvorio sam zadnja vrata kamiona, carinik je ovlaš pogledao unutra, i taman kada sam pomislio da je gotovo, zatražio da prevezemo kamion u zonu za detaljne preglede. Nisam shvatao o čemu se radi. Dok su carinici vadili stvari i detaljno pregledali kamion Vlada mi se primakao i šapnuo “Traži da ideš u toalet”. Pomislio sam da je odlepio. “Ispred WC-a su javni telefoni. Zovi Bisu i kaži joj da bude spremna da dodje po nas. Našli su račun za kožu. Ako nadju kožu koju sam skembao u rezervnu gumu zapleniće nam kamion”. Zatražio sam i dobio dozvolu da odem do toaleta. “Biso ne pitaj ništa. Postoji mogućnost da nam na carini zaplene kamion. Ako se to desi zvaću te da dodješ po nas na granicu u Fort Erie. Cmok”. Bila je nedelja osam sati ujutro. Toronto u to vreme izgleda kao vazdušna banja za trudnice u Českim Tatrama. Svi spavaju snom andjela a mi tražimo da Bisa bude spremna da ostavi troje male dece i vozi 170 kilometara do Amričke granice da bi pokupila dva idiota koja to ne zaslužuju. Kada sam se vratio do kamiona pregled je bio pri kraju. Carinici nisu našli “Lizard Kind” i “Supersnake” koji su se bez reči sćućurili u rezervnoj gumi kamiona. Bili smo slobodni da nastavimo putovanje za Toronto. Sledečih 100 kilometara ja sam vozio kamion i vikao grdeči Vladu. On je ćutao i oborio glavu kao dete. Nisam mogao da se obuzdam iako sam znao da Vladina namera nije bila da nešto ućari. Jedostavno, klinac sa Karaburme je, kao i uvek, želeo da ubrizga malo adrenalina u rutinski prelazak granice, da se poigra sa pravilima, da zajebe sistem.

Firme su se zatvarale, poslovi su nestajali i ja sam se 1993. našao u Hong Kongu, jednom od retkih mesta u kome je bilo posla za sve. Na toj maloj teritoriji, još uvek pod kontrolom Britanije, skupilo se tada sve dobro i loše iz celog sveta: dugonoge prostitutke iz Australije, kockari iz Evrope, mutivode sa bliskog istoka, inženjeri sa Novog Zelanda, bankari iz Španije. Atmosfera je potsećala na Kazablanku iz istoimenog filma: gomila karaktera, koja je pobegla od strahota Drugog Svetskog rata u Evropi, sabijena u malom gradu čeka magični avion koji će ih preneti u neki daleki, bezbedni svet. Moj avion je stigao nakon dve godine kada sam se vratio kući u Toronto sa lepim uspomenama i novim Kineskim imenom: “Si Wai Lan” – “Can Do Anything, Gives Great Energy” (Čovek velike energije koji može sve). Svako kinesko ime sastoji se od tri karaktera i stranci ga mogu dobiti ako duže vremena provedu među Kinezima. Ime opisuje neke suštinske karakteristike osobe kojoj je dato i fonetski liči (koliko je to moguće) originalnom imenu: MiLan – WaiLan.

Recesija je zahvatila ne samo Kanadu već ceo svet

Strana A: Poslovna karta – Engleska verzija

Strana B: Poslovna Karta – Kineska Verzija

Si Wai Lan – otisak pečata sa Šefovi Kineskim imenom

________________________________________________________

________________________________________________________

________________________________________________________

________________________________________________________

Toronto u koji sam se vratio ubrzano se menajao

U delove grada u kojima su živeli i radili umetnici, alternativci i boemi uletela je lova. Mladi ljudi sa parama su poželeli da žive u krajevima grada u kojima je akcija i koji su i te kako interesantniji od uspavanih predgrađa njihovih roditelja. Počela je gentrifikaciaja centralnih delova grada. Otvarali su se novi butici i skupi restorani, rušili su se čitavi blokovi skromnih kuća da bi se napravlo mesta za nove stambene zgrade. Kirije su skočile. Nestalo je jeftinog stanovanja, radnih prostora i ateljea koje su mogli da iznajme ljudi sa malo para. Kreativci i boemi, a sa njima i uzbudljiva alternativna kulturna scena potiskivani su sve dalje i dalje od centra grada. Investitori i preduzimači nudili su potencijalnim kupcima, za velike pare, ne samo stanove već i način života. Reklamne brošure ubeđivale se ljude da su oni drugačiji, da su stvoreni da budu tu gde živi umetnost, medju boemima i umetnicima. I ljudi koji su kupovali preskupe stanove da ostvare taj san, kada su se uselili, shvatili su da će živeti u delu grada gde žive isti “drugačiji” ljudi kao što oni: istog socijalnog statusa, koji voze iste marke automobila – Audi, Volvo i BMW – nose istu garderobu i šetaju iste rase pasa. Ironija je bila u tome što životni stil koji su toliko želeli i platili velikim parama više nije bio tu.

Bista Nikole Tesle ispred crkve “Sveti Sava” na Manhattan-u

__________________________________________________________________________

Tipičan primer ovog besramnog marketinga je slučaj “Bohemian Embassy” - kafića koji je pisac, glumac, poducent i impresario Don Cullen otvorio 1960. godine i vodio sve do ranih ’90tih. To kultno mesto, na Queen Sreet West, bilo je centar alternativne scene – poezije, muzike i teatra, gde se svirao dobar jazz i folk muzika. Kada je počela gentrifikacija tog dela Toronta preduzimači su kupili prava na ime “Bohemian Embassy” i tako nazvali stambenjak koji su počeli da grade i reklamiraju potencijalnim kupcima ljubiteljima umetnosti.

Veče u kafiću - “Bohemian Embassy”

“Bohemian Embassy”- Stambenjak bez jednog jedinog boema

Negde u jesen 2001. zazvonio je telefon. Bio je to Vlada: ”Šefe da mi daš ruku”. Nekome sa strane to je moglo da zvuči kao bukvalan prevod od engleskog “give me a hand”. Za one koji su ga poznavali to je bio njegov originalni jezik koji je u prevodu sa našeg na naš jezik značio “pomozi mi, treba mi pomoć, učini mi uslugu, ‘ajde da uradimo nešto zajedno...”. Druga njegova kovanica bila je “zaginuli smo k’o majmuni” što je značilo “ovo je bilo naporno, jedva se izvukosmo, mnogo smo se namučili...”. Uz “dobar si Šefe” to je bio jezik kojim smo komunicirali i koji sam ja dobro razumeo.

Bisa i ja smo seli u kola i krenuli “da mu damo ruku” pre nego što odemo dalje svojim poslom. Pokupili smo ga u njegovom ateljeu i povezli tamo gde je tražio. Sedeo je pozadi. U jednom momentu je progovorio: “Ljudi imam ćerku”. Ni Bisa ni ja nismo reagovali. “Ljudi imam ćerku” ponovio je glasnije i uzbuđenije. Nismo shvatali u čemu je štos. Svi smo znali za njegovu ćerku Koštanu, lepu mladu ženu, i njenu majku Patriciu nekadašnju Vladinu devojku. Vidjali smo ih više puta. Koštana je od Vlade nasledila avanturistički duh. Neko vreme je radila kao skipper na jedrilicama na Tihom okeanu kod Vankuvera, bila je instruktor yoge, imala je dozvolu za upravljanje dizalicom i radila povremeno na gradilištima i Britanskoj Kolumbiji. U poslednje vreme radila je na filmu kao asistent produkcije.

Jedna od posledica Vladinih učestalih selidbi i premeštanja, pri čemu je on često bankrotirao da se oslobodi dugova i otkazivao tekući broj telefona, bila je da ga je ponekad bilo nemoguće kontaktirati i pronaći

Medju kreativnim nomadima koje je upliv novca (is)terao iz delova grada koje su oni svojom aktivnošću i načinom života činili atraktivnim nalazio se i Vlada Čokolada. Menjao je lokacije svog ateljea/radionice seleći se sve dalje i dalje od centra grada.

I uvek je nalazio i naseljavao neobične prostore – bivšu zgradu crkve, stare industrijske radionice visokih plafona, magacine sa masivnim drvenim stubovima i gredama - u kojima se nastavljala tradicija ludih žurki u ambijentu antičkog nameštaja, starih satova, neobičnih lampi, umetničkih slika... I whisky-a i cigareta nabavljenih na rezervatima “first nations” – “prvih naroda” - kako se zovu domorodci ili starosedeoci u Kanadi, a koje ceo ostali svet (zahvaljujući Kristoforu Kolumbu koji nije imao pojma kuda ide i gde je stigao) pogrešno zove Indijancima.

“Nije Koka...Imam drugu ćerku... za koju nisam znao da je imam”. Zaustavio sam kola. Osetili smo da ćemo čuti neku, čak i za Vladine standarde, neverovatnu priču. I nije nas razočarao. Počeo je da priča: Nedavno je dobio telefonski poziv iz Italije. Javila mu se devojčica koja se predstavila kao Alice (Aliće). Rakla je da je ona njegova ćerka i da ima 12 godina. Rekla je da ga dugo i bezuspešno traži jer telefonski brojevi koje su njena majka Analisa i ona imali nisu u funkciji. Dok nam je ovo pričao Vladina usta razvukla su se u širok osmeh. Što bi moj ujak Ilija rekao: “Da nema uši smejao bi se oko glave”.

Ova priča počinje 1988. godine. Analisa i Vlada bili su u vezi i kao par krenuli na Karibe na letovanje. Na odmoru su se posvađali, prestali da pričaju jedno s drugim i na povratku u avionu sedeli jedno pored drugog ćuteći. Na aerodromu u Torontu rastali su se bez reči. Analisa, ljuta i uvredjena, nije mu rekla da nosi njegovo dete. Vlada se izgubio iz njenog života a ona je odlučila da ode u Italiju, u malo mesto severno od Venecije, gde je živela njena majka nakon penzionisanja u Kanadi, i da rodi dete. 17 Jula 1989. rodila se Alice. I evo, posle 12 godina traganja ćerka je uspela je da nađe oca Vladimira. Telefonski kontakti medju njima su nastavljeni i 2005. šesnajestogodišnja Alice je prvi put došla u Kanadu da poseti oca. Tada smo je prvi put Bisa i ja sreli. Bilo je to na svadbi Miroslava Nešića – Kiće u crkvi “Sveti Sava” u Torontu.

Koštana i majka Patricia

Koštana “Koka” sa kolegama na gradilištu

Alice, italijanski prijatelj i Bisa na Kićinoj svadbi u crkvi “Sveti Sava”, Toronto 2005.

Alice je nastavila da posećuje oca dok se nije definitivno preselila u Kanadu. Udala se i rodile su se dve ćerke Tosca i Laila. Čokolada je postao deda.

Alice i Vlada

Vlada, Tosca, zet Francesco i Laila

Miroslav Nešić rođen je 1945. godine u Rekovcu kod Kragujevca. Nadimak Kića dala mu je njegova baka jer je on kao beba puzao po kući slično liku iz stripa “Popaj” koji je “Politikin Zabavnik” počeo da objavljuje u Jugoslaviji još pre II Svetskog Rata.

Paralelno sa Vladinom, odvijala se još jedna nadrealna priča sa Kićom kao glavnim akterom

Nakon decenija provedenih u Kanadi, jednog razvedenog braka i dvoje odrasle dece, Kića je posetio rodni kraj da bi prisustvovao proslavi 40-godišnjice mature. Među starim školskim drugarima koje je sreo bila je i Jovanka, njegova simpatija iz srednje škole. Stara vatra se razbuktala. Proveli su nekoliko dana... i noći zajedno i odlučili da nastave zajednički život u Kanadi. Kića se vratio u Toronto i započeo proceduru da dovede Jovanku.

Pokrenut posetom rodnom kraju, u neočekivanom naletu patriotiznma i rodoljublja počeo je rad na slici koju je nazvao “Srbi”. To će biti delo u klasičnom, figurativnom stilu koje se razlikuje od svega što je do sada radio. Nadrealizam, ekspresivna figuracija, naginjanje ka apstrakciji, težnja da kaže što više sa što manje sredstava, sve će to biti zaboravljeno zarad ove slike.

Kumovi Vlada i Šef na Kićinoj svadbi 2005. u Torontu

KFO-040 iz serije Fossils (akrilik na platnu)

St. Sebastian (grafika)

Monumentalno delo veličine 2,4m x 1,8m slika “SRBI” prikazuje 12 vekova istorije i mitologije srpskog naroda.

Na vrhu slike, u nebesima, iznad kovitlaca oblaka kojima su simbolično prikazani vrtlozi istorije srpskog naroda, nalaze se portreti mitoloških i istorijskih ličnosti – od Velikog Župana Vlastimira iz IX veka, pa preko Velikog Župana Nemanje, Uroša Velikog, Cara Dušana Silnog, Kneza Lazara Hrebeljanovića, Despota Stefana Visokog pa do Kneza Mihaila Obrenovića. Ispod su Kralj Petar Karadjordjević na konju, Petar Petrović Njegoš, Vuk Stefanović Karadžić, Prota Mateja Nenadović i Kosovka Devojka. U levom delu slike prikazane su seobe srpskog naroda. Tu se među narodom, pri ivici slike, nalaze likovi samog umetnika i VLADIMIRA NIKOLIĆA.

Vlada Čokolada ja najzad našao svoje mesto u istoriji sprskog naroda.

Miroslav Nešić – Kića isped slike “SRBI” u svom ateljeu u Torontu

Vlada Čokolada i Kića pored srpskog naroda u zbegu

“SRBI” u Kićinom ateljeu u Torontu

Nakon više od godinu dana rada kao u transu Kića je završio sliku. “Ovo je poklon mom narodu” rekao je. “SRBI” su prešli okean, stigli do Srbije i smestili se u Kićinom zavičaju. Ovo monumentalno delo nalazi se u manastiru Kalenić.

Svemoćni dolar istisnuo je Vladu Čokoladu do same periferije grada

Nije se moglo dalje. Pitanje nije bilo da li ostati u preskupom Torontu ili ne, već gde otići? Kao neki lik sa Šagalove slike Vlada je preleteo administrativnu granicu Toronta, iznad industriskih zona i poljoprivrednog zemljišta, i sleteo u Hamilton, grad stotinak kilometara na zapad.

Tu je otvorio butiku, kako je nazivao svoje izložbeno/radne prostore i krenuo od početka. Nije dugo trebalo da postane poznat u novoj sredini.

Marc Chagall – “Preko Grada”, 1918

Članak o Vladi u listu “Hamilton Spectator”, 2007

Pri jednoj od mojih poseta Vladinoj butiki sedeli smo u lujkama i pričali o starim vremenima. “Lujka” u beogradskom žargonu označava otkačenu tinejdžerku, šiziku. U Vladinom žargonu “lujke” su bile stolice u stilu Lujeva – Louis XIV, Louis XV ili Louis XVI, kojih je imao na pretek. Vrata su se otvorila i ušao je sitan, stariji čovek. “Ovo je deda Mlađa”, došapnuo mi je Vlada, “služio je u Američkoj vojsci”. Rukovali smo se. Dok smo Vlada i ja evocirali uspomene, deda je sedeo bez reči i slušao. Kada sam seo u auto i upalio motor da krenem za Toronto Mlađa je izašao iz radnje i prišao kolima. Spustio sam prozor. “Odakle si?” pitao je. “Iz Juge” rekao sam. Nije bio zadovoljan. “Odakle?”. “Iz Beograda” rekoh. “Ja sam završio XI Beogradsku gimnaziju. Posle sam otišao u Pariz da studiram teologiju... tu sam video oglas za američku vojnu akademiju i prijavio se. Primili su me. Proveo sam godine u američkim vojnim bazama u Nemačkoj. Pišem knjigu o tome”.

Deda Mlađa ispred Vladine radnje u Hamiltonu

Priča bez zastoja. Gledam ga kao omađijan. Neko je isključio zvuk. On nemo otvara usta iz kojih izlaze reči koje hladan kanadski vazduh pretvara u paru. Pitam se da li u galaksiji Vlade Čokolade ima jednog normalnog čoveka – “običnog gradjanina?”. Svaki lik koga sam sreo proživeo je najmanje pet života i svaki taj život zaslužuje knjigu da ga zabeleži. Čoveče, čak i stolice u kojima smo sedeli su “lujke”!

Stari borac u majci sa natpisom “Liberté, Égalité, Fratenité” ispred “butike” – Hamilton, 2022.

Bisa i Oliver (cuko rase “Durmitorski Gonič”) u Vladinoj “butiki” – Hamilton, 2022.

Taman kada je izgledalo da je našao svoj mir daleko od Toronta, Vladu je uhvatio neizdrž. Saznao je, preko ko zna kojih kanala, da će vatrogasna stanica u selu Port Burwell, koja je stavljena van funkcije, biti ponuđena na prodaju putem aukcije. Potegao je neke obskurne veze i uspeo da kupi zgradu pre nego što je došla na licitaciju. U vatrogasnu stanicu uselio se u proleće 2015. par nedelja nakon smrti svog najboljeg druga Miroslava Nesića u Torontu. “Dobri Kića...nije doživeo da vidi ovo moje novo mesto” rekao je setno Vlada. Uz vatograsnu stanicu dobio je i vatrogasni kamion.

Život je išao svojim tokom

Port Burwell, gradić sa manje od 1000 stanovnika, osnovan 1830., nalazi se 200 km jugozapadno od Toronta. Smešten je na severnoj obali jezera Erie (Iri), jednog od pet velikih jezera koja zajedno čine najveću slatkovodnu površinu na svetu. Između dva svetska rata bio ribarska luka, imao brodogradilište i bio centar za izvoz drvene građe i poljoprivrednih proizvoda u Ameriku. Preko njega se brodovima uvozio američki ugalj iz Pensilvanije. Bogate porodice imale su kuće za odmor u tom kraju a turisti dolazili da uživaju na peščanim plažama po kojima je bio čuven. Nokon II Svetskog rata uvoz uglja je prestao, brodogradilište zatvoreno, železnička pruga ukinuta i mesto je palo u zaborav. Danas privlači turiste koji dolaze da kampuju u obližnjem nacionalnom parku sa 2.5 km peščanih plaža.

Vlada i Šef pored vatrogasnog kamiona

Port Burwell – Glavna džada

Plaža u Port Burwell-u

Vlada je neko vreme živeo između Hamiltona i Port Burwella da bi se 2023. godine potpuno preselio na selo.

U Julu 2023., oko njegovog ređendana, sa zajedničkim prijateljima posetili smo Vladu. Pričao nam je strasno o novim projektima. Govorio je o ideji za ekskluzivni klub koji bi otvorio u zadnjem delu vatrogasne stanice. Takodje, razmišlja o uvozu masivnih livenih metalnih žardinjera iz Vijetnama. “Imam kontakt... To bi kupovali ljudi sa lovom, za svoje bašte”.

Kreativni haos - Vlada ispred vatrogasne stanice – Port Burwell, 2023.

Kreativni haos – Ulaz u kuću – Port Burwell, 2023.

“Lujke” od poda do plafona - Port Burwell, 2023.

Gledam ga... Vlada Čokolada, pun entuzijazma i energije, borac do kraja, sa optimizmom mladog momka sa Karaburme, radosno gleda u budućnost. Nije ni čudo. Pa tek je napunio osamdeset godina.

Bilo da je živeo u napuštenoj crkvi, bivšoj školi ili starim industrijskim radionicama i magacinima – uvek je birao neobične prostore koji odgovaraju njegovom nesvakidašnjem karakteru. Tako je bilo i ovaj put. Izabrao je da živi u vatrogasnoj stanici u gradiću u kome je pored glavne ulice parkirana PODMORNICA.

Podmornica Kanadske mornarice iz doba hladnog rata parkirana na ulaski u Port Burwell

Bisa, Mika, Nataša i Vlada – Vatrogasna stanica Port Burwell, leto 2023.

Studentski maj ’68 - Beograd, kod podvožnjaka za Studentski Grad

“Fugazi” - Čista prevara koja lepo zvuči a ništa ne znači. Čak je i lažna titula pogrešna: Umesto Honor Consultant treba Hanorary Consultant